Радни састанак представника Словака из Бингуле, Ердевика и Шида са председницом НССНМ

Малобројни су, али свест о словачкој припадности је висока

 

Jединство и сарадња могу учинити много. У то смо се могли уверити у петак, 9. октобра, за кад је делегација словачких културно-уметничких друштава и матице сремских Словака имала заказан састанак са председницом Националног савета словачке националне мањине, Љибушком Лакатош.

            Докле год постоје освешћени Словаци у словачким срединама, Словаци неће нестати. Потврдили су то и активисти у области културе Милко Хорват, председник Словачког културно-уметничког друштва „Милан Растислав Штефаник“, Милко Руман, подпредседник друштва из Бингуле, Блаженка Ђјерчан, новинарка из Шида, као и Руженка Ђурикова, професорка словачког језика и активисткиња друштва из Ердевика.

            Посета је организована ради договора о томе да Национални савет финансијски помогне поправку крова на згради културно-уметничког друштва у Бингули који је у дерутном стању. Оно што је вредно хвале везано за ову средину је јака међусобна подршка и солидарност, као и узајамна сарадња. Она се показала и пре две године, када су се међусобно договорили да се изврши реконструкција просторија културно-уметничког друштва у Ердевику. Сада је као преко потребна изабрана реконструкција крова на згради KУД-а у Бингули, тако да ће сав добијени новац бити усмерен на ове радове. Председница НССНМ, Љ. Лакатош, са задовољством је обећала да помоћ неће изостати, биће успостављен контакт са председником Општине Шид, Зораном Семеновићем, пошто је и локална самоуправа показала вољу да пружи помоћ. У сваком случају, активисти су начинили исправан корак кад су се обратили председници Лакатош, јер су тако скренули пажњу на себе, а НССНМ ће радо помоћи.

            Упркос томе што су многи њихови суграђани одлучили да своју срећу потраже ван граница наше земље, исељењем у Словачку, они најупорнији и најоданији су остали и стало им је да се књижевни словачки језик очува. РТВ Kоперникус емитује програм и на словачком језику, за шта се стара управо Блаженка Ђјерчан. Проблем јесте настава на словачком језику, јер наши Словаци уписују децу у одељења са српским наставним језиком, да би им, кажу, било лакше касније, јер „словачки ће научити и код куће“. Међутим, докле год не одбацимо овакво размишљање, oдељења са словачким наставним језиком биће све мање, а ми нећемо искористити ни она права која су нам Уставом загарантована.

 

                                                                                                                        Ана Хорватова